Zašto je važno čitati?

Jedno od najvažnijih pitanja duhovnog života na koje su mnogi vrsni naučnici pokušali da odgovore veoma je često i moja preokupacija. Naime, ovih dana proslavih jubilarnih 20 godina svog čitalačkog iskustva, 20 godina provedenih u biblioteci, a sve radujući se budućim trenucima koje sobom nose čari čitanja.

 

A new year always feels enormous with possibility. Your resolutions list is fresh in your mind and your productivity levels are

 

Moje tumačenje zasigurno neće biti jedino ispravno, a možda ni ništa novo rečeno, ali osećam se obaveznom da naznačim nekoliko napomena koje su u vezi sa ovim najlepšim oblikom ljudske duhovne aktivnosti. Osim što čitanje bogati rečnik, razvija moždane vijuge i kulturu govora, poboljšava ljudski karakter, čitanje označava, bar za mene, svete trenutke, odnosno neku vrstu svakodnevnog rituala. Nasušna potreba za pisanom reči je odlika kulture življenja.

 

Čitajući najrazličitije vrste tekstova čitalac ima mogućnost da razvija sopstvenu maštu, da sebi pruži slobodu i stvori sopstveno poimanje radnje, likova, osećanja, mesta i vremena koji odlikuju određeno delo. Zamišljanjem likova, stvaramo neki svoj, unikatni, svet. Zamišljanjem vremena, mesta, likova, čitalac se na neki način, nalazi i u ulozi kritičara, odnosno književnog sudije, jer čitajući delo može, ukoliko je reč o čitaocu sa iskustvom, da razlikuje dobro od zla, lepo od ružnog, korisno od nekorisnog.

 

"The 'Believe' Of Childhood" by Nanda Correa.

 

Pojam čitanja može da se dovede u vezu sa antičkim terminom KALOKAGATIJA, a koji označava spoj lepog i dobrog – estetike i etike. Knjiga je, naravno ako je dobro napisana, uvek spoj lepog i dobrog. Iz dobro napisanih knjiga često možemo da izvučemo neku pouku, koja može da nam bude vodilja kroz život.

 

Suptilno provukoh i pojam dobro napisane knjige. Pitamo se svi, neretko, šta je, u stvari, dobro napisana knjiga. Stava sam da je dobro napisana ona knjiga koja u sebi sadrži slojevitost, teorijski rečeno označava PALIMPSEST – takođe antički termin „rukopis preko prethodno obrisanog teksta“ (Tanja Popović, Rečnik književnih termina), odnosno to je knjiga koja ukazuje na tradiciju, sadašnjost, uz apsolutnu originalnost stremi ka budućnosti, odnosno to je knjiga koja je svojim postojanjem tradicija i uzor za neke buduće književne tokove i stremljenja.

 

Kissi kissi: Getting ready for Bologna Children’s Book Fair!

 

Stilske književne epohe označavaju razvoj književnosti od njenih početaka, sinkretičknh, pa do današnjih dana, takođe, sinkretičnih. SINKRETIZAM – označavaju ga „specifični spojevi i prepletaji različitih vidova umetnosti“ (Marija Kleut, Narodna književnost/Fragmenti skripti). Čitajući knjige, primećujemo da je preplitanje različitih vidova umetnosti veoma prisutno. Postoje analize književnih tekstova i slika, tekstova i muzike, tekstova i plesa, žive reči, kada je reč o usmenoj književnosti, i muzike i plesa.

 

 

Knjiga, a samim tim i čitanje, nude najrazličitije mogućnosti pojedincu. Jedna od mogućnosti je učenje, druga je oživljavanje likova, treća, veoma važna, jeste razvoj kulture komunikacije. Čitanje uz sebe zahteva pojedince istih interesovanja, odnosno zahteva ljubav i posvećenost. Posvećenost čitanju ogleda se kroz komunikaciju i kroz svakodnevicu, tačnije kroz lakoću življenja i rešavanja najrazličitijih životnih situacija, a ogleda se i karakter. Ne kaže se slučajno niti uzalud:

Reci mi šta čitaš i reći ću ti ko si?

 

Podeli tekst...
Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterEmail this to someone

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *