XXI vek i kultura [ne]odustajanja

Posao bibliotekara ti, neverovatno ali istinito, osim mogućnosti da prelistaš tonu knjiga koju verovatno ni u ludilu ne bi poručila da čitaš, donosi i mogućnost da stekneš uvid u “čitalačko javno mnjenje”, odnosno, mentalni sklop današnje čitalačke publike. Pa, imam dobre i loše vesti.

Naime, primetila sam da se konstantno preštampavaju određene tematske grupe što bi reklo da je potreba čitalaca za njima veća. Religijski bazirane teme, klasika (sve manje), sociologija kulture u kontekstu postmodernog poimanja sveta, beletristika ili ti literatura za na plažu i za dok je ručak na šporetu i tzv. literatura za samopomoć. Prve tri grupe mogu se shvatiti kao određeni pokušaj intelektualne elite da demistifikuje i do kraja objasni ovo što nam se dešava, da razloži činioce kako bi pokazali da umetnost odavno nije beg u drugi svet već sredstvo za demistifikaciju, poslednja linija odbrane.

 

Međutim, ono što mi je posebno privuklo pažnju su poslednje dve grupe, beletristika i tzv. literatura za samopomoć.  Svi se sećamo Danijele Stil, MirJam, onih slatkih malih knjižica štampanih na recikliranom papiru na čijim koricama se nalazila Kasandra, Ljovisna ili neka druga unesrećena romantizovana junakinja spremna da propati zarad ljubavi svog života i happy end-a pa ćemo izbeći “toga u moje vreme nije bilo” zamku. Toga je uvek bilo i uvek će biti jer je i potreba za beletristikom razumljiva. Ko može da isprati Pekićevo Besnilo, Seobe Crnjanskog, Pavićev Hazarski rečnik nakon 10h rada (jer da se živi i preživi mora, a kapitalizam i vazduh naplaćuje) i pokušaja da se održi iole aktivan socijalni život?! Očekivani odgovor: akademski građani, intelektualci. Pravi odgovor: skoro niko, jedva neko, možda niko, daj Bože neko, svaka čast tom nekom.

 

 

Dakle, osuđivanja bez. Međutim, činjenica da beletristika doživljava toliko izdanja i to tokom jedne kalendarske godine ipak nešto govori. Društvo je hronično preumorno i iscrpljeno. I tu na scenu stupa literatura za samopomoć. Da ne bude da se bavimo samo klasicima književnosti, setićemo se sitcom klasika serije Seks i grad kada Miranda kupuje knjigu za samopomoć u jednom Njujorku devedesetih godina i za to u knjižari postoji čitav odeljak. Autošovinisti će reći, naravno, da Srbija kasni za “razvijenim” svetom bar dve cele decenije. Međutim, tom razvijenom Zapadu je, očigledno, [samo]pomoć bila potrebna mnogo ranije.

 

Razvijena ili nerazvijena, kupila je sebi bar te dve decenije.

Literatura koja treba da vas oporavi i stabilizuje u ovom destabilisanom XXI veku (ne regionu, vi maleni autošovinisti) ima odrednice tipa psihologija, samopouzdanje, volja, uspeh, samospoznaja, moć itd. Ćao Niče, ćao Jung.

 

 

Uglavnom je naravoučenije kako da pronađete volju (za moć?), kako da se “stabilizujete”, kako da živite sami (jer je ovo vreme samaca) jer nije problem u vama (i zaista nije), kako da podnosite posao koji ne volite da biste zaradili novac za stvari i ljude koje volite, sve u svemu, KAKO DA PREŽIVITE. Sve ovo zvuči kao da proističe iz one nesrećne krilatice: preživeti dan. Pa dan po dan i eto jedan ceo život. Pokušavaju da nas nauče kako da NE ODUSTANEMO. Da ne odustanemo od posla koji ne volimo, od braka u kom je najlakše podneti papire za razvod (ne kažemo da je razvod persona non grata u ovom vremenu, ali da je put kojim se češće ide-jeste). Ratni XX vek i postindustrijalno doba su pojeli Čoveka. Ostao nam je čovek koji se bori, koji je zbunjen i izgubljen.

Dakle ovako.

Treba da se borimo za svoje mesto pod Suncem, da imamo na umu da taj posao nije loš nego mi ne znamo da se izborimo sa stresom, treba da imamo pet novčanika i ekonomski plan jedne Švajcarske kako bismo uštedeli za sve nužno i neophodno, da pronađemo sreću duboko u sebi nevezano za druge i da je OK što smo sami, da nam za sreću zaista nije potreban niko itd itd. Sve u svemu, dovoljni ste sami sebi, sreća je u vama, ne odustajte kada je teško, kada vas šef ne voli ili kad je plata mala jer možda dobijete nagradu uz dosta truda, ako vam muž/žena ne odgovaraju ne trpite ništa jer VI NISTE DUŽNI DA TRPITE NIŠTA SREĆA JE SAMO U VAMA. Osim kada je u pitanju loš posao ili mala plata. To nije do trpljenja, to je upornost, neodustajanje, volja, snaga u vama.

 

Autor: Snezana Mijic

 

Samopomoć ili razbijanje čoveka, odgovor je samo na vama. I skroz je individualan jer sreća jeste individualna i jeste u vama ali kao što ne treba da trpite kretena od partnera, ne treba da trpite ni loš posao ni socijalnu nepravdu. Kao što treba pronaći snagu i upornost u sebi, ljubav prema samom sebi tako treba pronaći i ljubav prema drugima i razlog zbog čega je nekada partner bio VAŠ NEKO.  

Međutim, izgleda da je poželjnije graditi kult samoljublja. Samopomoć je izgleda tu da pomogne samoj sebi, a ne vama. Robovlasnički vek poznat pod nazivom XXI vek želi da se borite za svoje mesto u firmi, ali ne i u privatnom životu, jer ko su te budale koje volite i koje Vas vole, pa da Vi od njih nešto istrpite?! Kako će vam onda ostati volje i vremena da trpite posao i radno vreme od milion sati kako biste preživeli?! Ali, ne brinite, sve je u vama i na vama. A izbor je, zaista, samo Vaš.

Podeli tekst...
Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterEmail this to someone

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *