Mit o Narcisu

Grčka mitologija prepuna je raznih likova, koji nekada imaju ljudski oblik, nekada su pola ljudi, a pola bogovi, a nekada bogovi na zemlji. Razne mistične priče karakteristične su za ovo podneblje. I neretko, jedan mit ima više verzija. Kao i svaki mitovi, pa i grčki, vezani su za teritoriju, gradove i sela koja su u periodu za koji je mit povezan postojala. Tako se daje slika da je mit možda i istinit događaj, jer prateći istoriju zaista možete pronaći navedene gradove.

 

Mitologija uvek ima neku poruku, često skrivenu. Vremenom se priče menjaju, nešto im se dodaje i oduzima, pa danas ono što tvrdimo da je istinita priča, često nije ni blizu priči koja je bila poznata na primer pre 1.000 godina. Usmenim prenošenjem, ali i pod uticajem vremena, mitovi ponekad i gube suštinu. Zato nam se nekada čini, da su priče nelogične i samo skup bezveznih nepovezanih događaja. Pa kada se u priči nalaze još i bića koja nama nisu poznata, poput zmajeva ili nimfi i slično, ceo mit uglavnom prihvatamo kao simpatičnu, ali besmislenu priču.

 

 

Na sreću, ponekad je zadržana suština neke priče. Obično su tajne čuvane u drevnim hramovima, gde se često znala prava istina. Zato ću ovog puta pokušati da vam predočim i objasnim šta zapravo znači čuveni mit o Narcisu.

 

Današnja priča – dve verzije

 

Po prvoj verzji Narcis je navodno sin Boga Kefisa i nimfe Liriope. Postoji još jedna verzija da je sin Selene i Endimiona. Tvrdi se da je Narcis bio toliko lep da su ga svi obožavali, ali je on navodno bio ledenog srca i nikome nije uzvraćao ljubav. Čak se pominje i nimfa Eho, koja se zbog neuzvraćene ljubavi povukla u samoću dok nije umrla od tuge. Navodno je neko od obožavalaca prokleo Narcisa da zavoli ono što mu je nedostižno, a Boginja osvete Nemeza je uslišila kletvu.

 

Tek sada dolazimo do poznatog događaja kada Narcis ugleda vodu i počne da se ogleda u njoj. Tvrdi se da se Narcis ogledajući se u vodi potpuno zaljubio u svoj lik i besomučno je pokušavao da zagrli svoj odraz mlatarajući po površini vode. Od tog mlataranja zaboravio je na hranu i vodu i valjda od umora umro. U trenutku smrti stigla je Eho, koja mu je uputila poslednji pozdrav, a kada su Eho i druge nimfe došle da ga sahrane videle su cvet sa belim listića, koji je posle nazvan narcis.

 

Sve u svemu, priča je pomalo smešna. Imamo egoističnog lika, pa proklinjanje, pa nimfu koja prvo umire od tuge, ali se na kraju pojavljuje živa, pa poslednje reči poput osvete i na kraju neke cvetove, koji se pojavljuju za vreme sahrane za koje, valjda, niko nikada ranije nije dao ime, nego baš tada. Ali, dobro. Simpatično je.

 

Druga verzija kaže da je Narcis rođen u Tespiji, gde se obožavao Bog ljubavi Eros. Narcis je navodno mrzeo Erosa i sve one koji su ga voleli. Onda je jednom svom obožavaocu umesto ljubavi poslao mač, a ovaj je tim mačem sam sebi presekao vene i umro. Potom je Narcis video svoj lik u vodi i zaljubio se u sebe i navodno je shvatio da je to osveta za smrt svog obožavaoca. Zato je izvršio samoubistvo, a na mestu gde je potekla njegova krv nikli su narcisi.

 

 

I ovde imamo priču o bahatom Narcisu, zbog čije neuzvraćene ljubavi neko umire, pa se pojavljuje božja kazna i još samoubistvo, a cvetovi izgleda prvi put niču baš na tom mestu gde je tekla Narcisova krv. Opet, besmisleno, ali simpatično.

Postoji čak i priča da je Narcis sam sebi oduzeo život zbog neuzvraćene ljubavi, a opet tamo gde je potekla krv pojavili su cvetovi.

 

Mit o Narcisu je duhovna poruka

 

Zbog ovakvih gore navedenih priča, Narcis je danas shvatan u potpuno negativnom kontekstu. On je egoističan, bahat, čak se ide dotle da se u psihologiji za ličnosti sa ovakvim karakteristikama pojavljuje naziv narcisoidni poremećaj ličnosti.

A istina je sasvim drugačija. Mit o Narcisu je zapravo duhovna poruka, koja je čuvana u Apolonskim hramovima. Ona glasi otprilike ovako: Bio je mladić po imenu Narcis, koji je zaista bio prelep. Dok je išao kroz šumu umoran od lova, tražio je izvor vode ili neku drugu vodu koja je bila čista, jer je bio žedan. Uspeo je da pronađe čistu vodu i ovako umoran i iscrpljen od lova ugledao je svoj lik u čistoj vodi. Taj lik u čistoj vodi, njegov odraz, vodio ga je u suštinu sebe, pa je Narcis nastavio da ga gleda.

 

 

Tako zagledan u sebe, gledao je svoj lik toliko dugo dok njegov ego nije umro u njemu i dok nije ostala samo njegova prava priroda. Zato se često meditacija naziva ,,zagledanost u sebe‘‘. Reći ćemo ovog puta, poput Narcisa. Cvet narcisa se ovde pojavljuje simbolički, jer Narcisov ego umire, a cvetovi narcisa se rađaju i šire po svetu. Dakle, cvetovi simbolišu širenje prosvetljenja po svetu.

 

Priča o Narcisu je zapravo priča o prosvetljenju. Jer, smrt u duhovnom smislu ne predstavlja fizičku smrt, već umire ono što nas vezuje za materijalni svet, umire naš ego, dok ostaje u nama ono bezgranično, ono što smo zapravo mi.

 

Upoznaj samog sebe i upoznaćeš ceo svet

pisalo je na hramu u Delfima

 

Zato, budite kao Narcis. Zagledajte se u sebe.

Podeli tekst...
Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterEmail this to someone

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *