BUDNE, A „ZADREMALE OSMICE“ GRGE OLAHA

Grga Olah nam se predstavlja zbirkom refleksivne poezije nazvanom „Zadremale osmice“. Specifičan naziv ove zbirke pesama može da se tumači raznoliko, ali je suština preispitivanje pojedinca o sopstvenom životu – postojanju, delanju, ljubavi, veri, nadi u povezanost među svetovima i trajanju, te dopiranju do aspolutnog saznanja principa po kojem funkcioniše svet. Iščitavamo i ljudske slabosti unutar ovih pesničkih redaka, jer je, na trenutke, nemogućno odupreti se sopstvenoj malenkosti.

Lirski subjekat ovaj svet posmatra iz ugla stvaraoca koji smatra da je stvaranje proces koji ima svoj kontinuitet, te da se to stvaranje ispoljava i transformiše na najrazličitije načine. Prilikom stvaranja lirski subjekat sazreva i tokom sazrevanja pokušava da dopre do suštine bitka. U umetničkom stvaralaštvu estetski momenat je veoma važan, jer, kako tumači književni teoretičar Zdenko Lešić, „se putem idealizma dolazi do one strane predmetne stvarnosti koja krije transcendentalne istine“, a te „transcendentalne istine“ se u potpunosti prožimaju kroz zbirku „Zadremale osmice“.

Suština bitka iskazana je kroz njegovu raspolućenost i rastrzanost u pesmi koja otvara zbirku „Kapi“. Istaknuta rastrzanost uma i emocija pojedinca pokazuje okolnost u kojoj čovek silno preživljava svakodnevne događaje, a silina „trzaja“ meri se silinom zemljotresa. Kapi predstavljaju najmanji delić tečnosti, a koji, sa druge strane, imaju sposobnost da promene stvarnost. Lirski subjekat ne veruje u apokalipsu, jer smatra da je „krug počeo verom/u sunčeve zrake iz lobanje“ (Olah, 2017: 7), odnosno um označava izvor svetlosti. Sunčevi zraci iz lobanje vode nas ka neophodnosti bistrine uma, a ujedno i delanja, jer svetlost koju sadrži naš um, ispoljava naše oko i glas.

Ono što  emitujemo pogledom i govorom nas u najvećoj meri određuje, stoga je neophodno da negujemo sunčeve zrake našeg uma… Personifikovani kamen koji „doziva ruke na reku“ ističe želju za zajedništvom u vremenu kada smo svi osamljeni i prilično otuđeni. Na sličan način o personifikovanom kamenu pevao je i Stevan Raičković, jer kamen simbolički oslikava postojanost bića, stoga kamen, na simboličkom planu, dobija na važnosti jer ističe život. Ruke označavaju pripadnost i prihvatanje koje se najčešće ispoljava kroz zagrljaj ili stisak ruke – rukama iskazujemo poštovanje prema drugom. Kako kamen doziva reku, tako i žubor vode „sanja drveni mostić“, ne slučajno. Naime, voda i most u tradicionalnoj kulturi predstavljaju pojmove koji poseduju medijatorsku ulogu, stoga dopiru do ovozemaljskog i onozemaljskog sveta. Žubor vode sanja spajanje između dva, naizgled, nepomirljiva sveta, čime bi se uspostavila harmonija u prirodi.

U pesmi „Kroz noć grada“ lirski subjekat se bavi pojmom vremena, tačnije odnosom sna i jave, te noći i dana. Noć je period u kojem dominiraju snovi, ali koje zaustavlja dan, odnosno povratak u realni svet kojim dominira tišina koja je vezana za um i prošlost. Naročitu pažnju poklanja vremenu koje smatra „jedinom istinom“ koju je nemoguće apsolutno dosegnuti, ali je zato neophodno u vremenu kao istini uživati. Opis vremena „kao trna u iskrenom osmehu“ pokazuje nam surovost koju vreme kao istina sobom nosi i sa kojom se teško mirimo, jer nam stvara opor ukus u usnama, stoga što svaki pojedinac u želji za dosezanjem apsoluta idealizuje svoju stvarnost, koja mu, neretko, uzvrati šamarom.

Prisustvo vizuelne poezije koja svoje korene ima još kod renesansnih dubrovačkih pesnika, pronalazi se i u zbirci „Zadremale osmice“. „Stepenik jednog dana“ napisan u obliku stepenika, prstenaste kompozicije koju otvara jeza, a zatvara bol iskazuje teskobu, samoću, tamu, prazninu, sa jedne strane, ali i tračak radosti, lakoću, svetlo i punoću jednog sveta i jednog uobičajenog, svakodnevnog, života. Ovaj stepenik prikazuje oscilirajuće momente svakog pojedinca. Dominantno stilsko sredstvo ove pesme svakako je gradacija koja teži od klimaksa ka antiklimaksu i obrnuto.

Princip samospoznaje istaknut je kroz stihove pesme „U podne uz rakiju“ koji kazuju:

„Svi moraju bežati od sebe da bi živeli, / I žive da bi pronašli sebe“

(Olah, 2017: 13).

 

Beg ili čak putovanje neophodni su radi sazrevanja individue i bogaćenja iskustva, tačnije sticanja novih saznanja kako teorijskih tako i praktičnih. Beg je neretko sredstvo samospoznaje, jer putovanja najčešće služe preispitivanju sopstvenog bitisanja, pa se tada najčešće postave pitanja: Ko sam ja? Šta ja to radim? Koliko dobro radim? Da li to što radim ima svoju svrhu? Da li pronalazim sebe u onom što radim? Prilikom pozitivnih odgovora na navedena pitanja, zaključujemo da nam je često neophoda beg da bismo sredili svoje misli. Ovi stihovi potvrđuju latinsku izreku “In vino veritas”.

Pesma iz suterena 7“ nas usmerava ka tumačenju sveta koji je pripadao antičkoj, mitskoj kulturi. Naime, ključni motivi ove pesme su nedostižnost, nesaznatljivost, zaborav i lutanje. Lirski subjekat svoje okruženje, metonimijski izraženo kroz „kratke pantalone“ , ali i „trotoar kao deo svojih stopala“, oslikava kao jedan skučen prostor koji mu ne dopušta da se razvije i iskaže, stoga u lutanju pokušava da dopre do izvora saznanja, do sebe. Nedorečenost iznova provejava, a zaborav tajni koji kao da otiče antičkom rekom Letom, predstavlja Božji sud koji ukazuje na činjenicu da se suštinske tajne nikada ne mogu doznati, osim u jedinstvu čoveka sa samim sobom, jer

„tajna čeka zauvek/ čeka u svakom trenu/ čeka svakog čoveka“

(Olah, 2017: 14).

Pesmom „Čudesni krug“ lirski subjekat se preispituje i ogleda, uviđajući u svemu sopstveni lik. Primećuje da je samom sebi najneophodniji i da je samom sebi prioritet, svrha, što pokazuju stihovi:

„Sve što sam ja tu je,/ I sve što je sve tu je,/ I sve nije ništa drugo nego ja,/ Jer bez mene mi ništa nije potrebno…“

(Olah, 2017: 15).

Sledeći trenutak kojim je lirski subjekat okupiran jeste momenat plivanja, tačnije isplivavanja i borbe sa talasima tokom plivanja. Plivanje u ovoj pesmi simboliše život, dok talasi aludiraju na prepreke tokom životnog puta koje je neophodno prebroditi, jer time jačamo duh i bogatimo sopstveno iskustvo. Traganje za krugom jeste traganje za savršenstvom, jer krug se smatra najsavršenijim i najpotpunijim geometrijskim oblikom. Pesma se završava razočarenjem lirskog subjekta zbog nemogućnosti saznavanja i dosezanja savršenstva, čak ni spoznavanja sopstvene duše, jer „ne može da isprati svoje misli,/ i sazna dušu“ (Olah, 2017: 17).

Pesma „Zora“ koja počiva na principu kontrasta navodi nas na to da tokom jednog pastorlno opisanog predela u zoru, postoji ipak ono nešto što ne dopušta da se u potpunosti prepustimo lepotama koje svetlo nudi. Naime, kroz pesmu se proteže osećanje tuge, koja je oksimoronski iskazana kao „osmeh u grudima vremena“ (Olah, 2017: 25), te u toj tuzi lirski subjekat doseže za snom, jer mu je ono jedina spona sa onim što je izgubio i što mu je u realnosti nedostižno.

Surova istina iskazana je u pesmi „Izvori raspoloženja“, a tiče se raspona ponašanja pojedinca tokom izvršavanja svakodnevnih obaveza. Život se svodi na dolaske i povratke, na gubitke i dobitke. U prvom planu su neplanirane sitnice koje promene raspored jednog dana, a nekad i smer kretanja nečijeg života, a završni stihovi ove pesme nas podsećaju šta je to što nas čini živima, tj. zašto je princip ravnoteže najvažniji životni princip jer „istina i ravnoteža/plešu na polovima/uplašenog magneta“ (Olah, 2017: 27).

Stalna želja za saznanjem odgovora na pitanje

„Šta je to što bi trebalo da saznam i čime bi trebalo da ovladam?“

satkana je u pesmi „Ne znam“, u kojoj je lirski subjekat svestan svojih znanja i umeća, sa jedne strane, ali, takođe, s druge strane, trudi se da sazna šta je to što mu nedostaje u potrazi za odgovorima na suštinski važna pitanja. Smatra lirski subjekat da ,mu samo sitnica nedostaje u toj želji da sazna apsolutnu istinu kojom će nadvladati samog sebe.
Prokletstvo čoveka ogleda se u činjenici da neizmerno želi samog sebe da pobedi i da ima ideju, ali još nije dovoljno vešt niti dorastao zadatku da tu svoju ideju sprovede do kraja, te je u toj potrazi za apsolutnim poražen, jer se kao odgovor na svako pitanje nameće ono nepoželjno „Ne znam“. U mogućnosti smo samo da nazremo obrise mikro i makrokosmosa, ali nam je oduzeta mogućnost da zaista dopremo do načina funkcionisanja apsolutne suštine sveta.
Sličnom temom bavi se lirski subjekat u pesmi „Teorija“ ističući da se i sa pojmom relnost mora biti obazriv. Nije realno sve ono što vidimo i smatramo realnim, jer svaka realnost krije neku tajnu. Postoje obrisi koji ne dopuštaju dosezanje do apsolutnog saznanja i ne dozvoljavaju potpunu ogoljenost. Dominantna atmosfera ove pesme je maglovita.
Sve je usmereno ka nekom naziranju, pretpostavci, istraživanju. Sumnja je osnovno osećanje ove pesme, jer je za svako tumačanje i analizu neophodan dokaz, argument. Čak i kada se pojedini dokazi ne mogu opovrgnuti, u deliću postupka sumnja se suptilno upliće sa ciljem da se ponovo preispita realnost što pokazuju stihovi:

 

„Ako razvijemo pouzdan hod u magli/Ne realnoj/ Bićemo maglovito bezbrižni“

(Olah, 2017, 36).

Zbirka pesama Grge Olaha zatvara se „Leptirima u trenu bez vetra“, a koja sugeriše na rezigniranost lirskog subjekta prema stvarnosti i neuspelim vođama koji, umesto da vode u prosvetljenje, dotiču ambis. Lirski subjekat pokazuje nezainteresovanost za put koji mu se nameće, jer to nije put kojim i sam želi da ide. Taj put lirski subjekat posmatra kao „raspad na raskršću“, kao jedan haos u kojem se ne nazire svetlost. Pogubno prisustvo navike i želja da se ništa ne menja na bolje na sopstvenu, ali i dobrobit drugih, takođe je upleteno u ove stihove. Pojedinac je postao zadovoljan trivijalnostima, ubeđujući sebe da sve što mu se dešava ili ga okružuje tako treba da bude.

Prošlost lirski subjekat prikazuje kao bajatu, a budućnost kao ne tako svetlu putanju čovekova kretanja. Poslednjim stihovima lirski subjekat se izdvaja iz mase koja se uklapa u ustaljenost i koja na sebi ne želi ništa da promeni. Želja za izletom iz mase ogleda se u stihovima: „Ja volim samo čaše dotočene/Jer male galaksije nasmešene/Čine život bestelesnim“ , te primećujemo da lirski subjekat želi da uživa u životu, da žudi za saznanjem, jer mu ono pruža uživanje. Lirski subjekat ne uživa u telesnom ispoljavanju života, nego u bestelesnim, nedokučivim putevima života, koje, uz tajnovitost, u sebi uvek nose jaku poruku, često otrežnjenje, jer predstavljaju putokaz ka duhovnom, nemerljivom i apsolutnom.

Osmica koja simboliše i beskonačnost naslovljena je kao zadremala. Mislim da su osmice ove zbirke pesama još kako budne i žive, sa jasnim ciljem, a reč je o osvešćenju, otrežnjenju. Ovom zbirkom pesama poziva se na buđenje iz kolotečine, zahteva se da se u pojedincu probudi ili sačuva ako je prisutno, ono dečije i neiskvareno posmatranje sveta i kulture kojoj se pripada. Ove zadremale, a budne osmice ističu i radost življenja, te ukazuju na neophodnost uspostavljanja harmonije da bismo preživeli. Ton pesama Grge Olaha, naročito onih čije su teme vezane za grad i rezignaciju života umnogome mogu da se dovedu u vezu sa poezijom Novice Tadića. Uživanje u životu, potraga za znanjem i iskakanje iz ležišta uobičajenog života prožimaju se kroz celu zbirku, stoga se potrudimo da se bar na kratko probudimo iz dremeža i uživajmo u onom što iščitavamo iz bestelsnog i stvorimo svoju galaksiju koja će biti od koristi nama i onima koji nas okružuju.

Podeli tekst...
Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterEmail this to someone

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *